Strah od razgovora pripada psihodinamici tj. psihodinamskom nivou komunikacijskog procesa. Prema Richertovoj psihoanalitičkoj teoriji odbrambenih mehanizama postoje narcistički, transferni i paranoidni strah.
Narcistički strah od komuniciranja povezan je sa našim nesvesnim strahom da u komunikaciji sa drugima ne otkrijemo sebe i sebi i drugima. Otkrivanje sebe gotovo uvek zahteva menjanje sebe, na šta najčešće nismo spremni. Iz tog razloga ostajemo izdvojeni, udaljeni i od sebe i od drugih. Transferni strah predstavlja strah od osvešćivanja prošlosti, potisnutih sukoba, nedovršenih odnosa. To je strah od uočavanja i osvešćivanja sadašnjih i prošlih odnosa, sadašnjih i bivših partnera.
Paranoidni strah od komuniciranja predstavlja strah da u komunikaciji sa drugima, ne prepoznamo u njima, stvarne ili umišljene protivnike. Zato ostajemo na udaljenosti, jer svako približavanje može otkriti nešto što nas ugrožava. Latinska poslovica „Sic tacuisses, philosophus mansisses“ ( Da si ćutao, ostao bi filozof) mogla bi se objasniti “ Da nisi razgovarao, ostao bi i dalje nepoznat i sebi i drugima“.
Zašto se bojimo da sebe otkrijemo sebi i drugima? Zašto se bojimo da saznamo šta smo, šta zelimo biti, šta poričemo da jesmo? Zašto mislimo da nam to neće uspeti ako počnemo da razgovaramo?
Preduslovi uspešnog razgovora su upoznavanje, prihvatanje, dovršavanje svoje prošlosti, razvijanje poverenja prema ljudima oko nas. Pružimo sebi mogućnost da razgovaramo bez straha i na taj način razvijemo slobodu i otvorenost razgovora, objektivnost, doživljavanje sagovornika i optimalnog poverenja u iste!
Autorka teksta: Tamara Stojanović